ИСТОРИЈАТ
Почетком 19. века, када су широм Европе већ утемељене више школе и академије наука, културно благо и научни резултати постепено долазе у свест тадашњих становника Руског Села.
Са ширењем културних видика становништво тражи да васпитни и образовни темељи за формирање будућих генерација буде школа и да се она оснује у Руском Селу.
О раду школе, као установе, први подаци потичу из црквених записа „HISTORIE DOMUS“ ( Историја куће) – из 1815. године.
Domus Scholaris - Дом школе
Дом школе су подигли у години Господњој 1815 на терет месног властелина. Зидове од набоја је подигло село и покрило трскама својине села. Оправке терете село.
( превод са латинског)
Живот и рад ове прве школе одвијао се у веома неповољним условима. Није постојао ни одговарајући, стручни кадар, ни адекватна наставна средства, која би унапредила наставу. Настава је одржавана у просторијама појединих домаћинстава. Почињала је у касну јесен, а заршавала у рано пролеће. Ученици су често носили са собом огрев и столицу за седење. Због изолованости села, читанке нису имали, већ су читали из „Народног календара“.
Обавезно школовање је било за мушку децу узраста од 6 – 12, односно 15 година.Ова обавеза је била стриктно проверавана, а неиспуњавање кажњавано.
Описмењавање житеља села од 1815. године одвијало се на мађарском и немачком језику. Касније је уследило на румунском , а од 1922. године, доласком прве веће групе српских досељеника, почела је и на српском језику.
Први званични учитељ у времену од 1824-1867. био је Андраш Гедеи, учитељ-кантор.
Школа је била под непосредним утицајем цркве, до 1867. године ,када се раздваја функција учитеља и кантора.Учитељ је био задужен за наставу, а кантор за верске обреде.
Прва наменска зграда датира из 1904. године, а 1935. још је једна зграда подигнута у другом делу села.Oд 1981. године ученици и просветни радници су коначно добили нову, савремену школску зграду.
Први званични дневник рада школе, који се и данас чува у Историјском архиву у Кикинди, потиче из школске 1900/1901. године. По подацима из дневника у први разред је уписано 168 ученика. Године рођења 1890, 1891, 1892, 1893, 1894. Од њих 68 је поноваца. Ђаци су учили на мађарском језику. Било је и ученика других народа који су теже говорили мађарски (немачки и румунски ђаци). Оцене су биле описне. Наредне године оцене се изражавају бројчано.
Од тада до данас поуздано се може пратити развој школе из које је изашао велики број успешних генерација. Рускоселска школа није само средиште описмењавања својих мештана, већ је и вековни носилац животних стремљења људи у средини где делује.
У времену између 1921. и 1936. године Краљевина је колонизирала 340 породица, добровољаца из I светског рата. То су , углавном , били житељи из Босне, Лике, Далмације, Херцеговине и Црне Горе. 1922/23. школске године је почела настава на српском језику, за децу колониста. Први учитељ који је предавао на српком језику био је Боривоје Мојић.
Школске 1922/1923. године бројно стање ученика је следеће:
мађарско одељење – 315 ученика од I доVI разреда,
српско одељење – 34 ученика од I до IV разреда,
немачко одељење – 65 ученика од I до V разреда.
Почетак II светског рата рефлектује се и на живот школе, тако да се по подацима немачко одељење гаси 1941/42. године. Настава се даље одвија на српском и мађарском језику, како је остало до данас.
Данас у Руском Селу ради једна модерна и савремена школа која се налази у центру села.Школа је назив „Глигорије Попов“ добила 1962. године. 15.мај се од тога дана слави као Дан школе.
Због опште друштвене појаве, опадања наталитета, сваке школске године се број уписане деце смањује. Настава се одвија на српском и мађарском језику.
1990. године учитељ Ференц Станич је издао књигу „Споменица основне школе у Руском Селу“ поводом 175 година школе.У поговору књиге проф др. Спасоје Граховац, који је био и ученик наше школе је написао:
„ЗА ЈОШ ВИШЕ ПРОЗРАЧЈА“
„Рускоселска школа мирише на зоре из 1815. Од иња година јој сребрна боја фасада.
Поветарац историје њише јој заставу 175 година.На том платну слова избледела од зноја и неправде, уздаха и чекања.
Сан сањиво скоро два века ницао у лепоту.
Будућност је човеку увек била богата стазама, али недостајало је светлости за проналажење најчистијег пута.
Данас друкчије зоре свићу.Сунчане нити топлоту слободе круне.
Друкчије обасјана, школа са самосталношћу повезана, са разумом венчана.
До ове титраве светлости десетине хиљада прошле кроз себе и своје време. Најпре у школи били надом омамљени, са очима изнад друштвених тескоба, са слухом што је говор буктиња слутио. Били најежени од сенки које им, ипак, наде нису криле. Они, чујни, дишу у нама својим заносом, они нам плам што нас за сутра греје.
Полако дуго бесхлебице, дошао овај јубилеј. Иза њега нужност победе посољена знојем и окађен тамјаном непролазности.
Кинези кажу „Наши преци радили су за нас, ми радимо за потомке своје“.Једни и други ево „тако чврсто међу собом стоје“.
Преци нам увек били изнад уздаха и суза, замагљене стварности и еруптивних претњи. Изнад свих рушевина духа и разграђених обећања.
Они увек били уједињени споља и унутра. У тој хармонији – идеја изњедрила бољи живот!
У незасвођеном бескрају сиромаштва Чарнојевићевог поднебља били им сталношћу засвођени сви дани. И јединством и љубављу.
После првог рата школа је новим бљеском пратила сва ницања.
После другог – старе хумке биле прекривене новим травкама. Звездани ветрови личили на све гује и олује, на све оркане и вулкане у природи.
Данас рефлектори славља пуне празнине очију Антала и Деткија, данас рузмарински и с мирисом херојске прошлости делују венци на гробовима Опсеница и Попова, данас листање од топлог поветарца прошлости, данас нестао размак између пупљења и рађања. Још данас! А сутра: опет по законима природе. У истом колу Мађари и Срби.
Победи припадају из наших клупа хиљаде изашлих. Они из ружа избујнули да никад не избукте. А румен им на образима и радост на уснама – од прегнућа и класалости која је својина света и векова. Ум десетина имао очи које су виделе брже, и чуле разговетније од милиона. Себе дали будућности којој одавно припадају. Себе подарили нашој верности и булеварима захвалности. Њиховим блеском наши снови обасјани и пути рефлектовани.
Овом књигом аутор долину бесмртности обасјава. Ако његова светлост и није травно сунчана, она ипак буди и нуди једно избраздано време, помешано топлом надом и измаглицом стварности, и обележено усмереним кораком и сузама хиљада.
Мртви у живима под рускоселским светлим поднебљем нису ране и укоровљене хумке. Они су питоми део наше судбине, стопут већи од онога што они редови говоре и што други могу рећи.
Корење рускоселске школске прошлости овде је додирнуто. У његове дубоке поноре тешко се лако може, али треба увек тежити и ићи.
Тек, ово је један покушај!
проф др. Спасоје Граховац
